ВЕХАБИИ - СЕЛЕФИТИ, кои се тие?

posle arapite Turcite stanuvaat lideri na islamot so toa i hilafetot  pominuva vo  niva raka (zastitnik na muslimanite) so nivnoto vozdignuvanje hrsitijanska evropa se isplasila i so godine e pravela palnovi kako da go unisti islamot od vnatre taka da polse nekolku veka e uspeala nivnata namera  , nivnite spioni odela do taa krajnost sto duri i odela vo dzamija klanjale namaz(se pravale deka klanjaaat) i ne samioo toa a vo pozadina unistuvanje na islamot od vnatre vo vrska so ovaa ke vi prilozam eden tekst i toa e samo eden primer od mnogute....za zal

Kada se Abdulvehhabov sin obratio vladarima Der’ijje, s vizijom lakog širenja ovih njegovih krivovjerja preko njih, oni su se voljno ujedinili sa njim u nadi da će proširiti svoje teritorije i povećati svoju moć. Oni su zapeli iz petnih žila da ove njegove ideje svugdje rašire. Oni su najavili rat svima onima koji su to odbili i koji su im se suprotstavili. Kada je rečeno da je dozvoljeno (halal) pljačkati i ubijati muslimane, ljudi zvijeri, i pustinjski pljačkaši, su se utrkivali jedni s drugim u priključivanju Muhammedovoj bin Sa’udovoj vojsci. Muhammed bin Sa’ud i Muhammed bin Abdulvehhab su 1143./1730. godine zajedno zaključili da su oni, koji ne prihvataju vehabizam, nevjernici i višebošci (kafiri i mušrici) i da ih je dozvoljeno ubijati i konfiskovati im njihovu imovinu. Oni su, sedam godina kasnije, javno oglasili ovu svoju deklaraciju. Abdulvehhabov sin je onda, kada mu je bilo trideset dvije godine, počeo izmišljati lažne idžtihade koje je kasnije oglasio u četrdesetoj godini života.

Essejjid Ahmed bin Zejni Dahlan rahmetullahi alejh, muftija šafi’ijiskog mezheba u blagoslovljenom gradu Mekki mukerremi, je u temi pod naslovom Fitnet-ul-vehhabijje, opisao načela vehabizma, mučenja, i pokolje koje su vehabije nanijele muslimanima. [Ova tema se nalazi na 228. stranici drugog dijela knjige El-Futuhat-ul-islamijje. Ova knjiga je izdata 1387./1968. godine u Kairu. Ovaj dio je reprodukovan foto ofsetom 1395./1975. godine u Istanbulu.] On piše, “Oni su, da bi prevarili mekkansku i medinsku ulemu, poslali svoje ljude u ove gradove. Međutim, ovi ljudi nisu bili u stanju da odgovore na pitanja koja su im postavili alimi islama. Postalo je jasno da su oni bili neuki jeretici. Presuda koja kaže da su oni kafiri je napisana i svugdje distribuirana. Emir grada Mekke, šerif Mes’ud bin Sa’id, je naredio da se vehabije pozatvaraju. Neke vehabije su pobjegle u Der’ijju i ispričale šta im se desilo.” [Zejni Dahlan je preselio 1304./1886. godine na ahiret u gradu Medini.]

Alimi sve četiri mezheba u Hidžazu, uključujući i Muhammedovog bin Abdulvehhabovog brata Sulejmana i njegove učitelje, su, da bi svim muslimanima obratili pažnju, pročešljali Muhammedove knjige i napisali odgovore na njegova pokvarena pisanja koja su destruktivna za islam. Oni su napisali knjige koje su dobro dokumentovane jakim dokazima i koje pobijaju njegova otpadnička pisanja. [Molimo čitaoca da pročita peti članak na početku ove knjige. U njemu se nalazi prijevod odlomka iz knjige Sava’ik-ul ilahijje firredd-i alel-vehhabijje koju je napisao Sulejman bin Abdulvehhab, brat Muhammeda bin Abdulvehhaba. Ova knjiga je štampana prvi put 1395. godine po Hidžri. Drugo izdanje, koje je reprodukcija ofsetom, je izdato u Istanbulu 1395./1975. godine.]

Ove knjige nisu pomogle puno. One su izazvale mržnju prema muslimanima i pobudile Muhammeda bin Sa’uda da napadne na muslimane i poveća krvoproliće. On je pripadao plemenu Beni Hanife. On je potomak onih idiota koji su vjerovali da je Musejleme-tul Kezzab poslanik. Muhammed bin Sa’ud je umro 1178./1765. godine. Njega je naslijedio njegov sin Abdul’aziz bin Muhammed bin Sa’ud. Jedan šija je 1217./1803. godine u džamiji u Der’ijji izvršio atentat na Abdul’aziza i zabio mu nož u stomak. Tada je Sa’ud bin Abdul’aziz postao vođa vehabija. Ova tri su se puno borila, kao da su se takmičila, da proliju što više muslimanske krvi, zavaraju Arape, i rašire vehabizam.